Дијететска амбуланта

Гојазност је обољење које се карактерише увећањем масне масе тела у мери која доводи до нарушавања здравља и развоја низа компликација. Настаје као последица уношења вишка енергетских хранљивих материја и испољава се прекомерним таложењем масног ткива у организму, односно присуством претеране количине телесне масти. Гојазност представља водећи проблем здравља људи широм света, како у развијеним земљама тако још више у земљама које су у транзицији. Број гојазних особа из године у годину расте, у неким подручјима присутна је код 20-40%, а у неким и у преко 50% одраслог становништва. У нашој земљи гојазност поприма карактеристике масовне метаболичке болести са озбиљним реперкусијама на опште здравствено стање ове популације.

Према истраживањима које је објавио ИЗЗС из 2000. године више од половине одраслог становништва Србије (54%) има проблем прекомерне ухрањености (предгојазност и гојазност), при чему је 36,7 % одраслих предгојазно, док је 17,3% гојазно. Највећу укупну преваленцију има Војводина (58,5%). Просечна вредност БМИ у популацији одраслог становништва Србије је 26+/- 4,74 kg/m2. У руралним пределима је нешто виши просечан БМИ од 26,3 +/- 4,93 kg/m2 у односу на урбане где је 25,8 +/- 4,61 kg/m2.

др Виолета Прошић, спец. хигијене

Табела 1: Категорије БМИ ( WHО, 1997)
Категорија ухрањености БМИОбим струка*
Мршавост< 18,5
Нормална ухрањеност18,5-24,9< 80 ж < 94 m
Прекомерна >25 > 80 ж > 94 m
Предгојазност 25-29,980-88 ж 94-102 m
Гојазност > 30 > 88 ж > 102 m
Гојазност I степена30-34,9
Гојазност II степена35-39,9
Гојазност III степена > 40

Препорука СЗО је да се процена степена ухрањености израчунава применом БМИ (Body Маss Index) који представља однос телесне масе изражене у килограмима и квадрата телесне висине изражене у метрима БМИ= ТМ / ТВ2

БМИ је до сада највише корелативан са процентом масти у телу и препоручује се за свакодневну употребу иако и ова процена није савршена.

Најновије епидемиолошке студије показују да морбидитет и морталитет значајно расту већ са повећањем БМИ преко 25, уз значајно смањење квалитета живота. Различита дистрибуција масног ткива у организму не представља само естетску карактеристику, већ је у високој корелацији са одређеним болестима и патолошким стањима, тако да дистрибуција масног ткива представља чак бољи показатељ здравственог ризика у односу на БМИ (3). За такве процене веома је корисно израчунавати WHP индекс (Waist – Hip-Ratio) однос струк / кукови. Код мушкараца треба да буде мањи од 1, а код жена мањи од 0,85. На основу овог индекса гојазност се дели на андроидну, мушку (јабука) гојазност и на гиноидну, женску (крушка) гојазност. Код гиноидног типа гојазности вишак масног ткива се нагомилава поткожно, у доњим деловима тела, око карлице и на бутинама. Важно је напоменути да овај тип гојазности може бити присутан код оба пола. Код андроидног типа гојазности (централни или висцерални тип) масно ткиво се нагомилава у пределу рамена, грудног коша и абдомена.

При исхрани која обезбеђује вишак енергетских хранљивих материја масти се нарочито нагомилавају у поткожном ткиву. Постоји узајамна веза између специфичне тежине тела и ДКН (дебљина кожног набора), тако да се на основу специфичне тежине тела може израчунати проценат масти у телу, па се због тога, мерењем дебљине кожног набора и поткожног масног ткива, може добити увид о проценту масти у телу. За мерење дебљине поткожног масног ткива користи се калипер који врши сталан притисак од 10 гр/мм2. За рутинско мерење се препоручују следећа четири места: изнад бицепса, трицепса, супскапуларно и супраилијакално са десне стране. Вредност збира се уноси у таблице и чита проценат масти у телу.

Етиологија гојазности је сложена и темељи се на генетским чиниоцима и факторима средине, али најважнију улогу имају масне супстанце у исхрани, које ремете липидни профил плазме и представљају чинилац предикције за дијабетес мелитус тип 2. Гојазност је такође један од главних фактора ризика у настанку хипертензије. Имајући у виду предходне чињенице гојазност треба третирати као обољење само по себи, али и као један од кључних фактора ризика за остале масовне незаразне болесати (дијабетес мелитус и кардиоваскуларне болести).

У односу на узроке настанка постоје одређени типови гојазности:

Уколико постоји равнотежа између уноса хране и енергетске потрошње до гојазности неће доћи. Дакле и физичка активност је врло важан чинилац у настанку гојазности.

Навике у исхрани се стичу још у детињству и често се још тада развија склоност ка хиперкалоричној храни које мајке преносе на своју децу, па се то и касније у зрелом добу одржава. На брзину пражњења желуца и осећаја глади и ситости утиче врста конзумиране хране. Ако се уноси брзо сварљива храна, пражњење желуца је брже, па се зато брже јављају контракције тј. осећај глади. Баластне материје у храни смањују искористљивост хране, смањују постпрандијалне скокове гликемије и последичну хиперинсулинемију. За гојазне особе је познато да смањено уносе храну богату биљним влакнима.

Пирамида правилне прехране с којом се сусрећемо већ пуних 12 година, а коју је лансирао амерички USDA, постала је својеврсна икона правилне исхране. Она представља једноставан графички приказ који сугерише које групе намирница требају бити заступљене у којим односима и количинама. Међутим, у жељи да се максимално поједностави, нутриционистима се поткрало неколико грешака које се настоје исправити конструкцијом нове пирамиде која укључује извесне поправке, нарочито темељене на елементима медитеранске исхране који нису били истакнути на конвенционалној пирамиди. Наиме, Светска здравствена организација истиче медитеранску исхрану као златни стандард правилне исхране.

Нова пирамида коју су конструисали стручњаци са Харвардa  School of medicine препоручује:

Основни нутријенти који нам служе као извор енергије су угљенихидрати, протеини и масти. Њихови односи су дефинисани па угљенихидрати треба да буду заступљени 55 -75 % од укупних енергетских потреба; масти укупно до 30 %

ОДРАСЛЕ ОСОБЕ

Вода је основни састојак тела и неопходна је за одвијање физиолошлих процеса. Одраслим особама је потребно 1мл воде на 1кцал енергетских потреба а то је око 1.5 – 3л на дан. Потребе могу бити и веће у зависности од физичких активности, утицаја околине и исхране. Потребе се повећавају и у трудноћи, лактацији као и код мале деце.

Витамини и минерали нутријенти су који су нам потребни у малим количинама, али су есенцијални јер их наш организам не може синтетизовати па њихов унос мора бити адекватно осигуран путем хране. Оптималан унос витамина и минерала обезбеђује се разноврсним и умереним уносом свежег воћа и поврћа.
Уз нутријенте, велика важност се придаје и ненутријентима, посебно фитокемикалијама које су заступљене у воћу, поврћу и целим житарицама.

Генетски фактори, психолошки чиниоци као и социјални услови такође имају важну улогу у настанку гојазности. Гојазне особе једу и када нису гладне, нарочито када су у стресу, депресији или су напети и усамљени, па на тај начин покушавају да реше свој проблем.

Преношење неправилних навика у припремању хране са генерације на генерацију често може бити узрок гојазности.

Сва досадашња истраживања указују на то да је проблем етиологије гојазности веома комплексан и мултикаузалан. Наравно то веома отежава терапијски приступ. Ипак, гојазност је најчешће примарна, хипералиментациона, односно последица претераног уношења хране високе енергетске вредности уз малу физичку потрошњу.

Компликације гојазности су бројне и веома тешке. Настају услед директног утицаја саме гојазности или индиректно уз друге факторе ризика (хипертензија, дијабетес, хиперлипопротеинемија).